Na poziv francuskog žurnaliste Luisa Magnusa (Louis Magnus) od 15. do16. maja 1908. godine u Parizu su se sastali delegati: Plank i Hoven (Planque, van der Hoeven) iz Francuske, Deklerk i Malare (de Clercq, Malaret) iz Belgije, Melor i Dufor (Mellor, Dufour) iz Švajcarske i Mavrogrodato iz Velike Britanije i doneli odluku da se osnuje Ligue Internationale de Hockey sur Glace (LIHG). Luis Magnus biva izabran za prvog predsednika, a Luis Plank za generalnog sekretara. Predstavnici Rusije i Nemačke, iako pozvani, nisu prisustvovali osnivanju. Do kraja godine u LIHG se učlanila i Bohemija (Češka). Na drugom kongresu, u januaru 1909. godine u Šamoniju, su ustanovljena prva pravila igre hokeja na ledu i pravilnik o takmičenju, što je testirano na prvom međunarodnom turniru International City Tournament na kome je pobednik bio London. Kongres je odlučio da se svake godine održava Evropsko prvenstvo. Izuzev ratnih godina, Evropska prvenstva su redovno održavana sve do 1930. godine, kada prerastaju u svetska prvenstva. U septembru 1909. godine učlanjuje se Nemačka, a kao sedma članica u LIHG biva primljena Rusija, 1911. godine. LIHG je do pred rat funkcionisala dobro, mada peti kongres (1912. godine), nije održan na vreme, pa je došlo do spornih momenata oko verifikacije rezultata na šampionatu, te godine u Pragu. Problem je izazvalo to što je Austrija učestvovala na prvenstvu, iako njeno članstvo u LIHG nije bilo pre toga verifikovano. S druge strane, Austrija je smatrala da ima pravo da učestvuje na prvenstvu, pošto je podnela zahtev i ispunila sve uslove za članstvo u LIHG. Nakon ove krize, sedmi kongres je održan 25. februara 1914. godine, ali je Prvi svetski rat, samo par meseci kasnije, zaustavio dalji razvoj hokeja i širenje članstva.
Tokom rata nije bilo nikakvih aktivnosti, ni na sportsko-takmičarskom, ni na administrativnom planu.
Međunarodni Olimpijski Komitet (MOK) nakon rata isključuje kao ratne gubitnike Nemačku i Austriju. Prihvatajući politiku MOK-a, i LIHG 1920. godine briše iz plasmana Nemačku i Austriju, a članstvo Bohemije prevodi u članstvo Čehoslovačke.
U toku prvog Olimpijskog turnira u hokeju na ledu, 1924. godine, Kanada i SAD su primljene u LIHG čime se članstvo širi van Evrope.
Novi članovi 1924. godine postaju Rumunija, Španija i Italija, dok je Austriji obnovljeno članstvo. Na zahtev Švedske razmatrano je obnavljanje članstva Nemačke. Ovaj predlog nije prihvaćen i Nemačka je morala da sačeka još dve godine da bi bila vraćena u LIHG.
Na olimpijskom turniru održanom u Sent Moricu 1928. godine, učestvovalo je 11 ekipa, što je bio znak velikog uspona hokeja (ujedno je igrano evropsko i svetsko prvenstvo i olimpijski turnir). Olimpijski turnir održan u Americi 1932. godine, nije ponovio ovaj uspeh, jer evropske ekipe nisu bile u stanju da učestvuju zbog ekonomske krize.
Godine 1934. LIHG dobija nove članice, među kojima je bila i Jugoslavija.
Drugi svetski rat prekinuo je aktivnosti LIHG, tako da je 1946. godine, prvi put nakon sedam godina, održan Kongres LIHG. Na ovom kongresu su isključeni Japan i Nemačka[1], a tri stare članice (Litvanije, Estonije i Latvija) su zbog aneksije od strane SSSR, izbrisane iz članstva i uključene u SSSR. Austrija, koja je 1939.godine isključena iz članstva, obnovila je pravo člastva u LIHG.
Prvo Svetsko prvenstvo nakon rata održano je 1947.godine u Pragu.
Formalno, odlukom prvog profesionalnog predsednika federacije (Valter Braun), 1954. godine, naziv LIHG se menja u IIHF (skraćenica engleske verzije naziva organizacije), što je u suštini bilo priznavanje dominacije američko-kanadskog hokeja nad evropskim.
U periodu između 1954. i 1963. godine IIHF se učvršćuje, uprkos krizama, koje su bile posledica direktnog uplitanja politike u sport: 1957. godine. Svetsko prvenstvo u Moskvi su bojkotovale zapadne zemlje zbog Suecke krize i nasilnog gušenja Mađarske revolucije; 1961. godine ekipa Zapadne Nemačke je odbila da igra sa ekipom Istočne Nemačke (što su im oni vratili kroz dve godine, 1963. - tako što su okrenuli leđa tokom podizanja zastave Zapadne Nemačke); 1962. godine Amerika je uskratila vizu ekipi Istočne Nemačke, zbog podizanja Berlinskog zida (1961.), nakon čega su u znak solidarnosti sa Istočnim Nemcima, Rusi i Česi bojkotovali svetsko prvenstvo.
Tokom 1963. i 1964. godine IIHF se širi na istok - članice postaju Kina i obe Koreje.
Zbog razlike u kvalitetu ekipa, od 1961.godine se Svetsko prvenstvo odvija u tri grupe (A, B i C). To je bio potez koji je omogućio da u međunarodnim takmičenjima učestvuju i ekipe iz zemalja u kojima je hokej bio tek u povoju. To je s jedne strane doprinelo daljem širenju i razvoju hokeja, jer su se međusobno takmičile relativno ujednaečne ekipe, ali je - istovremeno, održan i princip težnje ka povećanju kvaliteta igre (prelazak iz nižih grupa u više). Iz istih razloga je 1987. godine uvedena D grupa. Ovakva struktura Svetskog prvenstva omogućila je stvarni razvoj hokeja i njegovo održavanje i u zemljama u kojima ekonomski i drugi razlozi nisu dozvoljavali postizanje zavidnog kvaliteta ekipa.
Pored amaterskog hokeja, o kome je do sada bilo reči, na severnoameričkom kontinentu se razvijao i profesionalni hokej na ledu, tako da je ovo područje bilo relativno nezainteresovano za amaterski hokej. U okviru zajedničke Kanadsko-Američke hokej lige (NHL) razvijao se brz i atraktivan hokej, koji je privlačio i veliki broj gledalaca i ozbiljna metarijalna sredstva (pehar za osvojeno prvo mesto NHL-u naziva se Stanley Cup). Poslednjih nekoliko decenija NHL je vodeći u razvoju i podizanju kvaliteta hokeja, tako da se većina inovacija prvo pojavljuje i testira u NHL, a tek naknadno se primenjuju u IIHF. Želja Kanade i Amerike da se na svetskim prvenstvima u organizaciji IIHF predstave u najboljem svetlu, bila je nakon 1970. godine ometena odlukom IIHF-a da se profesionalni igrači ne mogu angažovati na amaterskim svetskim prvenstvima. Poštovanje ove odluke usporilo je podizanje kvaliteta igre na svetskim prvenstvima. Stoga je 1975. godine ponovo dozvoljeno i učešće profesionalnih igrača (slika 5, slavlje američkih hokejaških amatera posle osvojenog prvog mesta na Olimpijskim igrama 1980.). Međutim, kako se termini održavanja Svetskih prvenstava poklapaju sa završnicom doigravanja u NHL-u, samo igrači iz ekipa koje su već eliminisane iz takmičenja NHL-a su mogle da učestvuju na svetskim prvenstvima, što je opet značilo odsustvo najboljih igrača iz Kanade i Amerike.
U poslednjih desetak godina uspostavljeni su solidni odnosi između IIHF i NHL. Tako je, između ostalog, napravljen dogovor da se usklade termini održavanja svetskih prvenstava i finalnog dela Stanley Cup-a, kako bi na svetskim prvenstvima učestvovali i najbolji igrači Kanade i Amerike. U međuvremenu je i MOK dozvolio učešće profesionalnih igrača na Olimpijskim igrama (slika 6, na Olimpijskim igrama u Naganu 1998.).