Kontola paka
Osnovna razlika između hokeja i ostalih sportova je ta, što je u hokeju kontakt sa predmetom igre, preko palice, koja je dosta dugačka. Da bi igrač mogao da igra hokej, mora imati vrlo dobru kontrolu nad pakom. Za dobru kontrolu, postrebne su, snaže i gipke ruke, sa dobrom koordinacijom.
Od početka obučavanja, pa do kraja karijere, tenhika vođenja paka se, kao i klizanje, stalno razvija. Profesionalni hokejaši imaju takvu kontrolu nad pakom (slika 16) da ne moraju niti jednog trenutka da spuste glavu i pogledaju gde je pak, već ga „osećaju na rukama“.
Pri vođenju paka, igrač gotovo uvek palicu drži sa dve ruke, da bi u svakom momentu bio spreman da doda ili šutne pak. Jedina situacija kada igrač vodi pak jednom rukom je kad kliza (ka protivničkom golu) pun sprint. Tada, zbog lakšeg zamaha rukama prilikom klizanja, palicu drži samo gornjim hvatom. Pak se uvek nalazi na sredini lopatice.
U zavisnosti od situacije, pak se najčešće vodi ispred sebe, zbog pregleda igre, ali i zbog lakog dodavanja forhendom i bekhendom. U nekim situacijama, kada protivnik agresivno napada da oduzme pak, igrač vodi pak - ili na forhend ili na bekhend strani, „štiteći“ pak svojim telom od protivnika.
Pri klizanju unazad sa pakom (najčešća situacija kod bekova), pak se povlači nazad - naimenično forhend i bekhend stranom palice.
Danas mnogi igrači koriste trake od končastog materijala, kojima obmotavaju lopatice štapa, da bi postigli bolju kontrolu nad pakom.
Dobro, precizno i snažno dodavanje paka je veoma često gol šansa u korist svoje ekipe. Loše ili pogrešno dodavanje veoma često može da ugrozi gol ekipe, stoga je dodavanje kao elemenat igre izuzetno važan.
Postoje različiti oblici dodavanja, ali najvažnije da se tokom dodavanja ne naruši brzina igre.
Komplikovanija dodavanja se mogu usprešno sprovesti ukoliko igrči dugo igraju i treniraju zajedno. Prilikom dodavanja, igrač mora dobro da proceni brzinu saigrača kojem dodaje, jer pak mora biti upućen u for igrača koji se kreće, da bi u pravo vreme došao saigraču na palicu. Postoje direktni pasovi, leteći pasovi, pasovi od ograde, pasovi na slepo, i tandemi gde se pak ostavlja u mestu a saigrač ga u klizanju pokupi. Dodavanje se može vršiti samo onda kada je saigrač u poziciji da može da primi pak, odnosno da pak dodje u bolju poziciju.
Pasovi od ograde su oni koji ovu igru čine posebnom. Prilikom ovog dodavanja, izuzetno je važna preciznost, jer se pak veoma često odbija od ograde pod onim uglom pod kojim je i udario u ogradu. Neki treneri današnjice tvrde da je ograda u tim slučajevima vrhunski saigrač koji tačno dodaje pakove.
šutiranje
U hokejaškoj igri, razlikujemo više načina šutiranja paka. Šutevi se dele na bekhend i forhend šuteve. Kod bekhend šuteva postoji samo šut zvani povlaka, dok su kod forhenda povlaka, sklopka i bendi.
Bekhend šutevi, su najslabiji šutevi, jer se šutiraju bez velikog zamaha, nasuprot hvatu štapa. Mogu da budu veoma precizni, ali se u savremenom hokeju veoma retko koriste zbog brzine kretanja paka, prilikom šuta. Bekhend šut se upućuje samo u situacijama kada ne postoji druga opcija. Ukoliko postoji mogućnost, veliki procenat igrača današnjice će pak prebaciti na forhend stranu i uputiti udarac forhendom.
Interesantan detalj kod ove vrste šutiranja je da ga deca prilikom obučavanja najbrže i najlaške nauče. Oni ga često i koriste, posebno na početku obuke, jer je obuka forhend šuteva znatno teža i zahtevnija.
Forhend šut „povlaka“ je vrsta šuta koju hokejaši prvu uče. Vrši se povlačenjem paka od početka do kraja lopatice, što paku daje snažnu rotaciju. Prilikom šutiranja, igrač se celim telom oslanja štapom na led, prenoseći težiste tela sa jedne na drugu nogu, u pravcu kretanja paka. Šutiranje je dosta zahtevno, jer treba da je napravi takozvani „talas“ sa jedne na drugu nogu uz povlačenje paka. Ukoliko se to ne uradi istovremeno, vrlo često pak odlazi na neželjenu stranu. Završnica šuta je „pokazivanje“ štapom gde smo želeli da šutiramo, čime kotrolišemo napuštanje paka sa lopatice. „Povlaka“ je najprecizniji šut u hokeju. Za uspešno izvođenje ovog šuta bitni su jaki mišići trbušnog zida i rotatori trupa.
Šut „sklopka“ je danas najpopularniji među igračima hokeja. Ova vrsta šuta je najprostija, ali zahteva izuzetnu eksplozivnu snagu mišića ruku i trbušnog zida. Prilikom šutiranja, kontakt štapa i paka je vrlo kratak, za razliku od povlake. Pak se udara sredinom lopatice, velikom snagom. Prednosti ovog šuta su što je za ostvarivanje dovoljan delić sekunde i veoma malo prostora. Mane su manja preciznost i zahtevnost u pogledu snage igrača. Zato se ovaj šut primenjuje samo od strane seniora i juniora, dok se mlađe kategorije igrača više oslanjaju na „povlaku“.
Zaštitni znak hokeja i napopularniji među gledaocima je šut – bendi Ovom vrstom udarca, najviše se služe bekovi, kada šutiraju sa plave linije. Šut je izuzetno snažan, ali nedovoljno precizan. Postoje igrači koji ovim šutem pak udare takvom jačinom da on da leti preko 160 km/h. Za uspešno ostvarivanje ovog šuta potrebno je imati eksplozivnu snagu rotatora trupa, jake mišiće trbušnog zida i jake mišiće ruku.